Piše: Zlatiborka Popov-Momčinović

Bosna i Hercegovina je složeno društvo na različitim nivoima. Nekad se ova složenost slavi u smislu multietničnosti i multikonfesionalnosti, a nekada kudi zbog administrativnih i drugih problema koji proizlaze iz načina njihovog promovisanja i regulisanja. Neke različitosti se smatraju značajnim i “zavređuju” gotovo stalnu medijsku pažnju, a neke na žalost manje bitnim. Osobe sa invaliditetom na žalost spadaju u ovu drugu grupu.

Brojevi koji život (ne) znače

Nefunkcionalnost u navedenoj složenosti bh. društva se ogleda i u nepreciznom vođenju statistika i neažurnom prikupljanju i daljem praćenju dobijenih podataka. Činjenica da je popis stanovništva obavljen tek 2013. odnosno 22 godine nakon popisa iz 1991. godine govori tome u prilog, kao i nastali problemi sa tumačenjima dobijenih rezultata. Svaki podatak se politizuje ili marginalizuje, u zavisnosti od potreba političkih elita i etnokratskih struktura. Uloga popisa se sfela na čuveno prebrojavanje krvnih zrnaca, čime se poništila njegova osnovna uloga a to je izrada strategija za razvoj i rešavanje problema na koje demografski trendovi ukazuju.

Kao što se navodi u publikaciji Mišljenje Evropske komisije o zahtjevu Bosne i Hercegovini za članstvo u Evropskoj Uniji objavljenoj 2019, ne postoji jedinstvena definicija invaliditeta ni baza podataka o osobama sa invaliditetom u BiH.  

Procene Ujedinjenih nacija su da u svakoj državi ima oko 15% osoba sa invaliditetom, a ovaj trend reflektuju i rezultati pomenutog popisa. Iz toga sledi da bi i 15% medijskog sadržaja trebalo biti namenjeno problemima ove kategorije stanovništva odnosno prilagođeno njihovim potrebama.   

Takođe, roditelji dece sa invaliditetom ukazuju na brojne probleme sa kojima se susreću prilikom tzv. kategorizacije stepena invalidnosti svoje dece, na birokratizaciju i isrpljujuće procese kojima su izloženi. I sama pripadam ovoj grupi roditelja sa kojima sam u redovnoj komunikaciji i često ukazujemo jedni drugima na brojne probleme koje imamo ne nailazeći na odgovor sistema i na adekvatnu pažnju javnosti.

Česti su i slučajevi da roditelji pristaju da se njihova deca kategorišu sa invalidnošću od 100%  s obzirom da se tada dobija novčana pomoć u iznosu od 390 KM u Federaciji BiH odnosno 160 KM u Republici Srpskoj a što ostavlja negativne posledice na njihove mogućnosti u budućnosti kao što je npr. zaposlenje.

I ove brojke o visini naknade ukazuju na veliki rizik od siromaštva kojem je ova katetorija izložena jer tzv. “naknada za tuđu negu i pomoć” ne može da podmiri ni minimalne potrebe osoba sa invaliditetom. Ono što je još drastičnije je da osobe sa stepenom invalidnosti ispod 90% ne primaju nikakvu naknadu i da postoji veliki broj osoba sa invaliditetom bez invalidnina. Po postojećim propisima vrši se i revizija kategorizacije invalidnosti i u nekim slučajevima dolazi do umanjenja ovih prava. Kao što je ukazala majka deteta sa autizmom koja je želela da ostane anonimna: “On već 10 godina prima tuđu njegu dijagnoza autizam, svi svježi nalazi psihologa, psihijatra, škole, sad mu je 15 godina i treća revizija bila, na osnovu njihovog ostavili su invalidnost 100% ali prebačen u II grupu gdje je caka da ne prima komplet tuđu njegu već nekih 100 KM”.

Zavadi (zaradi) pa vladaj

Navedeno ukazuje ne samo na diskriminaciju osoba sa invaliditetom već i na diskriminaciju unutar ove kategorije. Osobe koje su rođene sa invalidetom ili su ga stekle pre i nakon rata imaju manje invalidnine i druge oblike socijalne zaštite od ratnih vojnih invalida, čime se vrši diskriminacija na osnovu statusa a na šta ukazuju različiti relevantni međunarodni izveštaju. 

Ovaj problem dovodi do konflikta između različitih kategorija osoba sa invaliditetom a što je karakteristika čitavog političkog sistema koji funkcioniše po principu zavadi pa vladaj. Mediji ne ukazuju na ovaj oblik diksriminacije i ne postoji svest u društvu o ovim problemima.

Medijska scena i onako funkcioniše kako navodi profesorica komunikologije Lejla Turčilo po principu zavadi odnosno zaradi pa vladaj. Na taj način mediji ove podele reflektuju, umesto da je problematizuju u interesu svih i iznalaženja najboljih rešenja. Primera ovakvog medijskog izveštavanja je bilo prevashodno u tzv. dijaloškim emisijama koje su poprimile oblik sukoba različitih monologa.  U emisijama ovog tipa se tzv. dijalog vodio kao oblik sukoba između npr. roditelja deteta s poteškoćama i predstavnika institucija (npr. škole ili neke druge ustanove, predstavnika resorsnog ministarstva), ili čak sukoba između roditelja čija deca pripadaju različitim kategorijama i udruženjima koja ih zastupaju. Najdrastičniji primer u kom je došlo do “ukrštanja koplja” se desio u emisiji Odgovorite ljudima  emitovanoj 7.02.2018.

Između senzacionalizma, ignorisanja i patetike  

Medijsko izveštavanje u BiH karakteriše seznacionalizam i sve veća pojava infotainment-a, tj. spajanja informacije i zabave. Osobe sa invaliditetom se teško uklapaju u ovakav jedan obrazac izveštavanja, a što samo po sebi nije negativno s obzirom na manipulativan karakter ovakve jedne forme.

No, generalan problem je prisustvo senzacionalizma npr. kada se izveštava o uspesima pojedinih osoba iz ove kategorije ili o drastičnim slučajevima kršenja njihovih prava. Senzacionalističko izveštavanje je kratkog daha i odražava širu društvenu i medijsku kulturu u kojoj nema dugoročnog izveštavanja s ciljem rešavanja određenog problema niti se ukazuje na presek stanja.

Ovo je povezano i sa kulturom ignorisanja koja je prilagođena većinskoj populaciji i  dominantnim stereotipima. Kao što se navodi u publikaciji UNICEFA Mediji u najboljem interesu djeteta, o deci sa invaliditetom se najčešće izveštava izolovano u odnosu na tipičnu decu. Takođe, najviše se izveštava o pitanju njihove inkluzije u redovne škole dok se ostali problemi ignorišu. To su ujedno i jedine situacije u kojima se deca sa invaliditetom prikazuju zajedno sa drugom decom. Tom prilikom je, kako se navodi u pomenutom publikaciji prisutna medijska stereotipizacija u okviru koje nastavnici navode kako je to dete lepo prihvaćeno u razredu i škol i drugovi su tu da samo potvrde ono što je već rečeno.

Treći problem je sveopšte prisustvo patetike kao oblika lažne solidarnosti sa osobama sa invaliditetom. Tome doprinose kako mediji tako i publika, pre svega kroz svoje komentare npr. na portalima koji jesu i trebaju se tretirati kao deo medijskog sadržaja. I same osobe sa invalidetom kada govore za medije upadaju u takvu jednu zamku, a analiza Media centra ukazuje na problem fokusiranja na karitativni aspekt umesto na poštovanje ljudskih prava. I sama sebi postavljam pitanje da li sam u svojim medijskim nastupima na temu autizam kao majka deteta sa poteškoćama koja govori umesto i za njega upala u navedene medijske zamke.

Lokalni nivo

Građanke i građani više od 70% svojih potreba zadovoljavaju na nivou lokalne zajednice. Stanovanje, rad, obrazovanje, zdravstvena i socijalna zaštita, komunalne delatnosti, uslužne i kulturne su neke od ključnih. Lokalne zajednice u sklopu svojih obaveza prave strategije razvoja u koje uključuju i planove za unapređenje položaja osoba sa invaliditetom. Analize ovih strategije ukazuju da se ovi problemi samo načelno adresiraju sa aspekta multidisciplinarnosti i gore pobrojanih prava da bi se zadovoljila forma. Poseban je problem što nisu dostupni izveštaji o sprovedenim strategijama razvoja na zvaničnim stranicama lokalne samouprave. Analize lokalnih budžeta ukazuju da se problemi pokušavaju “rešiti” izdvajenjem određenih sredstava iz budžeta za rad specijalizovanih udruženja i oblicima kratkoročne pomoći bez jačanja kapaciteta ključnih institucija kao što su obrazovne, zdravstvene, socijalne.

Uloga lokalnih medija bi bila utoliko značajnija da se ukaže na ove probleme, podigne svest o pravima građana i građanki na lokolnom nivou i da se na senzibilan način adresira situacija u kojoj žive osobe sa invaliditetom u svojim lokalnim sredinama.

Profesor komunikologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Istočnom Sarajevu Vuk Vučetić ističe da bi “lokalni mediji i lokalni novinari trebali biti ‘heroji ulice’, odnosno trebali bi nastojati da postavljaju na dnevni red pitanja i probleme koji se tiču te zajednice. Ovo je vrlo važno pogotovo u kontekstu osoba sa invaliditetom”. Po njemu, rešavanjem konkretnih problema na lokalu i medijskim izveštavanjem o problemima sa kojima se ove osobe susreće u svakodnevnici “se zapravo kreira šira svijest o problemima osoba sa invaliditetom, što naravno posljedično može uticati na donosioce odluka na višim nivoima”.

I na lokalnom nivou je izražena privilegovanost udruženja koja zastupaju veterane i ona imaju veću zagovaračku moć za ostvarivanje prava svojih članova uključujući i one sa određenim stepenom invalidnosti. To potvrđuje već pomenuti problem o diskriminaciji ovih osoba na osnovu statusa. Lokalni mediji se uključuju u različite humanitarne akcije i time potvrđuju dominantnost karitativnog pristupa i površne medijske i društvene patetike. Izuzetak čine mediji i specijalizovani portali koji deluju u okviru lokalnih nevladinih organizacija, ali je njihov učinak manji s obzirom da ne predstavljaju medijski mainstream.

Uloga lokalnih i drugih medija će ponovo biti na značajnom testu s obzirom da nam se približavaju novi lokalni izbori. S tim u vezi ukazujemo na obavezu da glasovi osoba sa invaliditetom konačno odjeknu i dobiju pažnju kakvu nalažu svi demokratski i moralni standardi.