Piše: Zlatiborka Popov-Momčinović 

U bosanskohercegovačkom društvu smo svi bez obzira na socijalni ili neki drugi status, vlastitu diskrimisanost ili povlaštenost navikli da vreme delimo na određene periode koji se ključno razlikuju jedan od drugih. Najčešće su to period pre, tokom i nakon rata, a o čemu nas stalno i iznova “bombarduju” naši političari i njihovi “fast thinkeri”, potom period pre, tokom i nakon ovih ili onih izbora i predizbornih kampanja. Ovo novo normalno (ma koliko sama sintagma bila iritantna) nam je donelo i jednu novu vremensku podelu: na period pre i tokom izbijanja pandemije, s tim da se ono nakon pandemije još i ne nazire.

No, kako je onima koji su drugačiji i na marginama i koji imaju različite ili višestruke poteškoće bez obzira na vremenske trenutke, i da li se iko o tome zaista pita?

Da li postoji ijedan npr. predizborni plakat, slogan ili program koji je upućen njima ili ukazuje, bar indirektno i usput na njihovu situaciju? Da li je u periodu pandemije porasla senzitivnost prema drugom i drugačijem ili naprotiv nerazumevanje koje doseže čak i do granica agresivnosti?

Neposredno pre pandemije

Ovog perioda se sigurno veliki broj građanki i građana seća s određenom dozom nostalgije. Period u kom se bez straha hodalo ulicom, družilo i kafenisalo, obavljale svakodnevne rutine kao nešto što se samo po sebi podrazumeva. U kom se normalno išlo na posao (naravno ko ga ima) ili hitalo da se izvade papiri za neki bolji život u Evropskoj uniji i bez straha stajalo u redovima pred ambasadama i konzulatima.

Zagrebimo ipak malo dublje i posmatrajmo svet kroz ogledalo onog drugog i drugačijeg.

U tom periodu se desila jedna od možemo reći najvećih a svakako i najsramotnijih afera ovog društva, a to je je tzv. slučaj Pazarić. S tim da Pazarić nije slučaj, već sastavni deo strukture ovog društva i sistema.
I dok su se i u novembru i decembru 2019. mogli čuti i videti medijski naslovi poput “Afera Pazarić i dalje u centru pažnje”, danas se o njoj gotovo i ne govori. Neko bi rekao da su se desile i brojne druge afere (npr. razni Asimi, papci, respiratori i poljske bolnice) pa se i o njima skoro pa i ne govori, pred takvom argumentacijom ne smemo biti ravnodušni.

Ono što se desilo u Pazariću a što trebamo nazvati zločinom a ne aferom je ukazalo na sve bolesti ovog društva. Onaj tačnije ona koja je obznanila sramne fotografije uplakane i zavezane dece sa modricama za radijatore se našla maltenene na optuženičkoj klupi jer je o takvom nečemu uopšte i obavestila (da ne kažemo) uznemirala javnost. Sledila su parlamentarna i novinarska pitanja praćena naravno komentarima na portalima punim govora mržnje odakle joj uopšte te fotografije (?!), umesto pitanja nadležnima u zavodu i resornim ministarstvima kako je uopšte moguće da se tako nešto desilo u zavodu. Onda, zašto takve fotografije nisu poslane zavodu (!) umesto u parlament iako je dobro poznato da “zviždači” imaju ulogu da obaveste zakonodavce i javnost o zloupotrebama i kršenju prava a ne one koji to rade. Dalje, Pazarić je ukazao na sve bolesti tzv. stranačkom zapošljavanja čiji uhljebi žive na jaslama poreskih obveznika ne mareći pri tom ni za one najranjivije kateogorije kao što su deca i osobe s invaliditetom.

Brojni stranački “pravnici” i “ekonomisti” su primali i izgleda da i dalje primaju plate u Pazariću, dok socijalni radnici i sličan kadar čuči na birou, govorilo se između ostalog na protestima koji su usledili.

Izbijanje pandemije

Pandemija nas je sve zatekla, posebno decu sa poteškoćama u razvoju i njihove roditelje, osobe s invaliditetom i druge brojne marginalne grupe. Pandemija je praćena infodemijom o broju zaraženih i oporavljenih, o novim i starim merama i njihovom kršenju, ali sa jako malo informacija i priloga kako se osetljive kategorije stanovništva nose sa situacijom. Ograničila nam je kretanje, okupljanje a samim tim i bilo kakve proteste i izražavanje nezadovoljstva uživo a ne samo na društvenim mrežama.

Desio se čuveni “lockdown”, sa raznim merama koje npr. nisu vodile računa o ranjivim kategorijama. Jedna od njih je potpuna zabrana kretanja za osobe mlađe od 18 godina i starije od 65 godina u Federaciji Bosne i Hercegovine.

U celoj državi su se zatvorile škole i servis centri za decu i uopšte osobe sa poteškoćama, i njihov inače skučen socijalni život je gotovo u potpunosti nestao.

Svima je potpuno poremećena rutina i svakodnevnica, a osobe sa poteškoćama trpe dodatne posledice kad im se ista poremeti. Postavlja se pitanje zašto npr. bar deca sa poteškoćama nisu bila izuzeta od ove mere, s obzirom da su sklona autoagresiji i samopovređivanju a što se povećava u slučaju njihove skučenosti u zatvoreni prostor? Stručnjaci/kinje kao i roditelji su ukazivali da deca sa poteškoćama zbog pandemije preživaljavaju dvostruku traumu.

Pazarić je naravno skoro pa u potpunosti zaboravljen i tu i tamo se mogao naći neki medijski prilog npr. u mesecu junu sa naslovom “Roditelji ne mogu do djece u Pazarić” (17. Jun, Oslobođenje). I ovo ukazuje na nedostatak senzibiliteta i na činjenicu da tzv. restriktivne mere ne poznaju izuzeće, osim naravno kada je reč o “Korona partijima” vlastodržaca i njima bliskih ljudi. Ove godine za 2. April, Svetski dan svesnosti o autizmu sarajevska Vijećnica nije zasjala u plavom niti drugi objekti kao što je bio običaj u zadnjih par godina u okviru kampanje Light it up blue.

Postavlja se pitanje kako je uopšte virus mogao da spreči da se bar ovaj simbolički gest i dalje praktikuje?! Ili je upravo korona ukazala da oni koji su na vlasti ne mare više ni za makar neke simboličke geste?! Osobe s autizmom i njihove porodice su ostale uskraćene da makar preko ekrana ili online gledaju kako ovi lepi objekti našeg kulturnog nasleđa svetle u plavom.

Dalje, online način rada i slični izazovi i tzv. novine, neopremljenost i informatička nepismenost su se povremeno našli u fokusu javnosti. Kada je reč o deci sa poteškoćama, ovi problemi su višestruki, i svaka poteškoća i personalna situacija ima svoje različite strane. Situacija je bila izuzetno teška i pre pojave pandemije, i brojni gorući problemi su se još više usložnili. Online nastava se za ovu kategorija svela na „zatrpavanje“ mail-ovima, materijalom koji treba uraditi i viber porukama sa gotovo beskorisnim uputima za rad kod kuće za decu sa poteškoćama. Donete su doduše određene Smjernice za online učenje dece sa poteškoćama da bi se zadovoljila forma, i ukazivalo se da deca sa poteškoćama trebaju različite asistivne uređaje koje imaju samo u školama.

Popuštanje mera

Pred strahom od ekonomskog kolapsa i zbog porasta znanja o samom virusu, desilo se i poznato popuštanje mera ali je naš život ostao skoro u potpunosti promenjen. Stalno se čuju pozivi na odgovornost koje naravno treba podržati, ali s upitom da je potrebna ista ta ako ne i veća odgovornost nadležnih i čitavog društva prema osobama s invaliditetom.

Jer, ako se npr. donose mere o novom zatvaranju škola i sl., treba iste mere prilagoditi deci sa poteškoćama.

Ako pak roditelji dece sa poteškoćama zbog straha od zaraze i činjenice da su i inače u velikom delu svog života prepušteni sami sebi, i sa ili bez pandemije ih stalno proganjaju ista pitanja šta će biti sa mojim detetom kad se ja razbolim ili kad me ne bude, te se iz tih večitih strahova odluče za online nastavu ako imaju tu mogućnost, kakva će im se podrška i asistencija u tom slučaju pružiti?

Nažalost, jedino što možemo zaključiti je da se put do kraja pandemije ne nazire, a put do otvorenog i inkluzivnog bh. društva uopšte i ne vidi. Po svemu sudeći, do neke nove “afere”, sa ili bez pandemije.